ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Јесте Милисав Савић из села Срезојевци, о коме смо писали пре седам дана, у 99. години, можда са најдужим пензионерским стажом у Србији (41 годину), али није најстарији пензионер. Годину је старија Ружа Маћић из Синђелићеве 22 у граду под Рудником. Баба Ружа је, ових дана, ушла у стоту годину. Мало је „тврда на ушима”, али ни један дан не пропушта а да не прелиста „Политику”. Чини још понешто што баш није за њене године, но, каже, добро је за апетит и здравље.

– У Брезни, селу где сам рођена, школа постоји од 1841. године, али ја нисам села у скамију. Прече је било да се школује мој брат Миле. Ипак нисам остала слепа код очију. Сама сам научила слова, и ћирилицу и латиницу, и штампана и писана, и много књига прочитала. Их, што сам волела да читам. Ево, затекли сте ме са „Политиком” у крилу – лепо и разговетно нам прича.

Давни, прошли дани су као на длану. Помаже се старим фотографијама које, за ову прилику, принеше ћерка Зора која, са 78 година, брине о мајци, и унука Гордана (54) која већ има своје унуке. А на патинираним фотографијама…

– Ово је мој покојни муж Милан у униформи комите, у Првом балканском рату, а ово сам ја у групи девојака и жена са краљем Александром при његовој посети Милановцу, пре 75 година. На овој слици је дућан трикотаже мога мужа, а ово су трговачке жене и кћери на некој свечаности. Ево, сачувала сам и штампану позивице за моју и Миланову веридбу, у мају 1924. године. Милан је, по доласку из рата, био на служби у Херцеговини, а кад се вратио, упознао ме код мога деде касапина, допала сам му се и запросио ме.

Наравно да баба-Ружин живот није био „мед и млеко”. Памти све ратове у прошлом веку. У Првом светском рату читала је женама у свом селу дописнице које су, посредством Црвеног крста, стизале са фронта; некад их обрадовала вешћу да су муж и син живи и здрави, некад морала да прочита и тужну вест. У Другом рату је крила три кћери и у кукурузишту намештала душек да свекра и свекрву склони од бомбардовања и паљења града. Два најтежа ударца су кад је морала да стисне мајчино срце и надживи најстарију и најмлађу кћерку.

– Баба је херој. Дочекала је стоту на ногама. Сама је кувала себи кафу, прала судове и веш. Недавно је, у послу, пала у купатилу, повредила колена и сад се слабије креће. Морате гласније да говорите да би вас чула, али мозак јој ради као сат – хвали је унука Гордана.

Унук од најмлађе кћери Љупче Еровић тврди да бака Ружа воли сланину, од печења бира масније, сваки дан попије по три чашице ракије, а уз ручак и црно винце. Она потврђује, али каже да бира масније јер „нису ми ови зуби за кртину, морам да правим нове”.

Како доживети стоту? Можда су заслужни и гени, ето, њена мајка Зорка је живела 97 година, али баба Ружа има свој рецепт.

– Ни у чему нисам претеривала, ни у јелу ни у пићу. Тешкоће сам примала нормално као и радости. Кад моји кажу да је данас тешко време, ја им кажем: не дај, Боже, шта се трпети може! Ни мени се ово не допада, али тако је одувек било. Нисмо ни ми, као млади, симпатисали власт, али смо је поштовали. Народ ју је изабрао, а то је за поштовање. Све се мења; ново време, нови људи и нови обичаји. Ја сам, као дете, волела јагњад, а моји чукунунуци милују кучиће.

У разговору са баком Ружом, дођосмо и до филозофског питања: шта је срећа?

– Понекад је срећа само хлеб и вода. Човек може бити несрећан и са пуним ћемерима злата. За мене је срећа кад су моја деца око мене, кад се испуни кућа жагором, како је било на мом 99. рођендану. Веће среће од тога нема.

Кад баба Ружа каже „моја деца”, не мисли само на кћерку Зору, већ и на петоро унучади, шесторо праунучади и троје чукунунучади. Идуће године у ово доба биће торта и за стоти рођендан и опет ће сва „моја деца” бити у Синђелићевој 22. Унук Љупче јој је наложио да се не шали шалом и изостане са славља.